Luang Prabang (Laos)

MAPA

13. – 17. Jun 2017

Ovo je dnevnik jedne ekstraordinarne avanture u zemlji Jugoistočne Azije – Laos. Zemlju koju sam sanjao noćima, zemlju netaknute prirode, zemlju gde je vreme stalo, zemlju koju zovu “Zaboravljeni biser Jugoistočne Azije”, zemlju slonova. Dobrodošli u – Laos. Sabaidi Laos!

Pogled iz aviona

Ponedeljak, 12. Jun.

• Ustajem u 6h spremam već spakovan ranac od 60L i krećem gradskim autobusom do 5km udaljene željezare u Liyang-u. Brzim vozom se brzinski (manje od pola sata) prebacujem u 100km udaljeni Nanjing, južnu prestonicu Kine. Zatim hvatam metro do aerodroma i stižem posle 45. minuta. U 10:40 imam let Nanjing – Kunming koji će potrajati ukupno 4 sata sa presedanjem na aerodromu u gradu Changsha. Pređeno je blizu 2.000km vazdušnom linijom.
  U popodnevnim časovima stižem u Kunming, petomilionski i glavni grad provincije Yunnan. Nalazi se na oko 650km od granice Kine i Laosa. Hvatam autobus koji šiba od aerodroma do južne autobuske stanice za manje od sat vremena, sve u svemu pre 17h sam stigao na stanicu gde kupujem kartu za Luang Prabang. Poluprazan aftobus sa oko 40 kreveta koji će voziti narednih 24h. Pripremam se tako što kupujem vode i hrane u obližnjoj radnji, nekoliko komada sendviča sa piletinom biće dovoljno za ovo nezaboravno putovanje. Ukrcavam se u autobus koji kreće u 18:30, ležem na krevet, teglim noge i posmatram ovaj živahan grad na koji pada crna noć, svetla se gase u autobusu, vreme je za spavanje.

Granični prelaz “Boten”

Utorak, 13.Jun.

• Oko 03:00 ujutru stajemo nekih 150km pre granice gde ulazi policija i proverava pasoše. Malo me propituju, gde živim, zašto u Laos, koliko ostajem dana? Posle kratkih odgovora, nastavljam da spavam. 06:30, stižemo na granicu i čekamo da se otvori u 07:00. Jedna grupa od 20-30 ljudi u ćošku, čeka isto. Dobacuju radnicama, zvižde, viču, cerekaju se, prave šutku kao da su na nekoj utakmici. Deluju kao stari poznanici, kao da se svi međusobno znaju. Rekao sam u sebi “Ovo mora da su neki krijumčari”, tako mi izgledaju, mada ne mora da znači. U minut do 7. otvaraju prolaz. Ono što je usledilo bio je stampedo, svi trče, urlaju, kao juriš u nekom ratu. Na kineskoj strani udaraju nam pečat u stranicu pasoša da smo izašli iz N.R. Kine. Zatim se pešači nekih 200. metara do laoške strane. Tu popunjavam obrazac za Lao vizu koja košta 30 US dolara. Posle 10-ak minuta bila je gotova. Iako je na šalteru pored pisalo da se plati service fee (uslužna taksa) dodatnih 20.000 kipa (2.5 US dolara), nisam platio. Zahvalio sam se, uzeo pasoš i pravio se lud da nisam pročitao. Zatim sledi čekanje kod carinika da mi lupi pečat u pasoš da sam zvanično ušao u Laos. To je potrajalo nekih 5 min. moguće da je čekao da mu dam koji dinar. To sam shvatio kasnije jer su ljudi prolazili pored mene, preko reda i svi su mu ostavljali nešto malo novca, tj. mito. Da se nađe za pivo i cigare, haha. Laos je jedna od najsiromašnijih zemalja Jugoistočne Azije tako da policajci dosta očekuju mito od stranaca. Najsmešnije mi je bilo što ćutim ja, ćuti on, ne sme da kaže, da ište novac ali vidi mu se po izrazu lica. Kao tu i tamo proverava pasoš više puta, hoće-neće i na kraju posle 5. min. konačno udara pečat. Briši! Dobro je sve ispalo na kraju, za mene nešto potpuno novo i pomalo smešno.
  Autobus nas čeka i polako se svi ukrcavamo i krećemo oko 8h. Kreće jedna deonica sa malo lošijim putem po planinama, ide se cik-cak i sleduje mi još 9 sati truckanja, mada ne žalim se, krevet u autobusu, jednom rečju – luksuz.
  Tik pored puta su razna sela od po 10ak drvenih kućica, što dalje idemo od granice, siromaštvo se sve više primeti. Na odmor izlazimo u jednoj varoši, kiša pljušti ali niko ne nosi kišobrane , svi idu normalno, zato što može da bude i poplava na putu, sve će se osušiti kroz nekoliko sati. U Luang Prabang stižem u 18:30, iz klimatizovanog autobusa izlazim napolje na 101% vlagu i 40 C temperaturu, umalo se nisam ukočio. Već posle par minuta lepim se k’o morž.

Spomenik posvećen bivšem predsedniku Laosa, Kejsonu Fomvihanu (1920. – 1992). Nalazi se u istoimenom parku u blizini reke Mekong. Ovaj park je jedno opušteno i lepo mesto gde se predveče organizuju razne aktivnosti sa prelepim pogledom na zalazak Sunca iznad moćnog Mekonga. Fomvihan je bio  vođa revolucionarne partije Laosa još od 1955. godine, koja je brojala oko 192.000 članova. Predsednik Laosa postao je 1991. Umro je u Vijentijanu, glavnom gradu Laosa, 1992. godine.

• Pešačim ulicama, posećujem spomenik bivšem predsedniku Laosa pored reke Mekong i ubrzo stižem do centra grada i noćnog marketa. Svakog dana od 17 do 22h, glavna ulica u gradu je zatvorena za saobraćaj, jer se otvara noćni market. Lokalci prodaju suvenire i tradicionalnu odeću. Ulice su pune stranih turista.
  Posle večere u lokalnom restoranu gde deca skaču sa stolova kao mali majmuni, nalazim i smeštaj na oko 800m. od centra.

 

Sreda, 14. Jun.

• Ustajem u 5 ujutru da bih prisustvovao ceremoniji “Milostinje”, gde se budističkim monasima daje hrana od strane lokalnog stanovništva.

Svakog jutra, na stotine monaha prolazi ulicama Luang Prabang-a i prikuplja hranu koju će jesti u toku dana, dok se višak milostinje daje siromašnoj deci. Ova tradicija datira još iz 14.veka. i praktikuje se dan-danas.

Nasmejane laoške devojke pristale su na jednu fotografiju tokom ceremonije milostinje.

Jedno od prvih religijskih mesta koje sam obišao je “Wat Mahathat” ili u prevodu “Manastir Velike stupe”. Ovo na slici je Velika stupa. Stupa je spomenik, simbol Budizma. Svaka budistička zemlja ima svoju varijaciju stupe. Npr. u Kini je “Ta” ili u prevodu “Pagoda” , u Tajlandu “Čedi”, u Butanu “Čorten” itd.

Manastir je izgrađen davne 1548. godine. Podigao ga je kralj Setatirat koji se smatra za jednog od najvećih lidera u istoriji Laosa. Sadašnji viharn (hram) obnovljen je početkom 20. veka. Jedan je od najukrašenijih hramova u gradu.

Na nekoliko desetina metara dalje je “Wat Hosian Voravihane”. U gradu Luang Prabang koji je 1995. godine svrstan na UNESKO, nalazi se više od 30. manastira. Većina tih manastira je u staroj četvrti grada.

Na ovako malom prostoru ima na desetine hramova ali su svi različiti na svoj način. Ovo je “Wat Phaphay” iz 1675. godine ali je renoviran u nekoliko navrata, sredinom 20. veka. U prevodu ovo se zove “Manastir velike bambusove šume” i potpuno je okružen zelenilom.

Ovaj manastir je bio sravnjen sa zemljom od strane armije “Crne Zastave” (Black Flag Army) 1887. godine. Ponovo je izgrađen tek 1969. godine. Zidovi su ukrašeni freskama koji prikazuju život Bude dok je okvir vrata ukrašen obilnom ornamentacijom sa 3. nivoa reljefa.

U narednih sat vremena obilazim još nekoliko manastira. U dvorištu jednog, iz daljine vidim trčanje i igranje dece tako da znatiželjan, prilazim i vidim da se deca monasi u svojim narandžastim odorama igraju rata i gađaju praćkom jedan-drugog. Baš u ovom trenutku kad je nastala ova fotografija, mali monah iz daljine, pogodio je neki pleh sa kamenom, tik pored moje glave i jasno mi stavio do znanja: NO PHOTO! Svi ostali su u tom trenutku stali i upozorili me da ih ne slikam.

Smeštena u velikom prostranstvu sa uređenom baštom je “Kraljevska palata”, (Royal Palace) sagrađena 1904. tokom francuske kolonijalne ere. Palata je konvertovana u nacionalni muzej i tu se nalazi nekoliko građevina.

Najveća građevina u sklopu muzeja je “Haw Pha Bang”. Ovaj ukrašen kraljevski hram ostavlja utisak svakom prolazniku glavne ulice u Luang Prabangu koji mora bar malo da se zagleda u ovakvu građevinu, izgrađenu u tradicionalnom Lao stilu.

U podnožju brda u centru grada i preko puta nacionalnog muzeja, nalazi se “Wat Pa Huak” – budistički hram sagrađen 1861. Jako zanimljiva je unutrašnjost hrama jer su na sve četiri strane iscrtani murali koji datiraju iz 19.veka. Dok je spolja opkoljen gustom šumom, iako se nalazi pored glavne ulice.

Ovako izgleda stara četvrt grada u kojoj preovlađuju i šarmiraju kuće francusko-kolonijalnog stila. Izmešanost evropskog duha sa egzotičnim i suptropskim začinom jugoistočne Azije daju ovakvu sliku Luang Prabangu, gradu koji broji oko 55.000 stanovnika i 4. je najveći grad u Laosu, zemlji koja ima oko 7. miliona stanovnika.

Most od bambusa napravljen je preko reke Nam Khan.

Prelazak ovog mosta je jedno neverovatno iskustvo. Mirnoća reke i okolnih brda gde su se oblaci spustili daju poseban doživljaj sa ovog mosta. Svake godine reka odnese ovaj most koji se iznova i iznova obnavlja.

Posle obilaska ovog mosta, bilo je već 07:30h, što znači: počinje da bude pretoplo ali na ideju mi pada jedna strašno dobra ideja: Iznajmljivanje bicikla i vožnja do 30km udaljenih od LP-a, veličanstvenih “Kuang Si” vodopada.

Vožnja počinje, u vazduhu osećam pozitivnu atmosferu ali i paklenu temperaturu od 30C, + visoka vlaga, iako je jutro (preko dana bude 35-40 C). Kreće deonica gde je prilično brdovito, znoj lije sa lica, majica je odavno natopljena. Popio sam 3l vode i 1l soka (oko 7l tečnosti sam pio do tamo i nazad) dok nisam stigao bajsom, trebalo mi je oko dva i po sata. Plaćam parking i čuvara da mi čuva bicikl, 1.000 laoških novaca (Lao Kip) a to je 12. dinara.

Na samom ulazu nalazi se centar za spasavanje medveda. Vlasti Laosa su azijske crne medvede koji su ovde smešteni, izbavili od ilegalne trgovinje divljih životinja.

Pored mene, još na stotine ljudi došlo je da vidi ove spektakularne vodopade. Velika većina su stranci koji su došli tuk-tukom. Tuk-tuk je lokalni taksi koji prima oko 8 ljudi u prikolicu.

Vodopade odlikuje tirkizno plava boja vode. Nekoliko bazena vodopada nalaze se u sredini kao i na vrhu, gde se možete kupati ili jednostavno opustiti i uživati na ljuljašci iznad vode. Ovde sam upoznao jednog Amera koji kada je čuo da sam iz Srbije, prosto se oduševio pa me zasuo pitanjima o zemlji. Kako kaže to mu je sledeća turistička destinacija na listi, zajedno sa Poljskom jer vuče poljske korene.

Nestvarno prelepa boja vode, odlična za kupanje. Prirodna oaza za sve ljubitelje prirode.

Ovo je neizostavna atrakcija prilikom posete Laosu, što bi se reklo “Must See”. Prirediće vam šok, ali ne žvake nego šok u pozitivnom smislu.

Slike govore više od reči, pravo remek-delo prirode.

Posle mnoštva manjih vodopada sa plitkim bazenima, stižem na ovaj glavni i najviši sa kaskadama koji formiraju seriju vodopada, gde je pad vode oko 60. metara.

Voda iz izvora svojim tokom teče preko krečnjačkih stena, zatim preko ovog glavnog vodopada i zaustavlja se u bazenima. Krečnjačke stene u svojim jezgrima sadrže visok nivo kalcijum-karbonata i sva ta voda ga prikuplja tokom svog toka, zato i održava ovakvu boju i svetlost.

Biser u srcu džungle – apsolutno očaravajuće. Pre nego što je postala nacionalno zaštićena oblast ovde su postojala sela čiji su stanovnici imali vodenice kojima su odstranjivali ljuske sa zrna pirinča.

Penjem se na sam vrh vodopada što podrazumeva pola sata teškog uspona po blatu. Sem toga, prepreke su mi predstavljali komarci a i mravi koji su kao armija gradili neke svoje tvrđave. Ali zato pogled od gore, prava fantazija.

Priliku sam iskoristio da uskočim u vodu na vrhu vodopada.

Slatkovodne krabe našle su svoje stanište pod vodom.

Vodopad ima 3. nivoa ili 3. sprata. Odavde se čuje oštar zvuk vode koja se sliva munjevitom brzinom. Od gore mi je na pamet pala nova ideja – da se spustim suprotnom rutom, tako da sam krenuo u avanturu i obazrivo spuštanje na 2.nivo, carstvo mahovine i klizavih stena. Dalje odavde sa slike nije se moglo pa sam se polako vratio starom, blatnjavom stazom.

Vožnja bajsa, kupanje i penjanje na vrh vodopada – ne mogu biti srećniji. Povratak sam zakazao za 15h, bicikl je čitav, to je važno.

Posle 10ak km pedlanja, zastajem i vidim slonove u daljini. Posle cenkanja uplaćujem turu koja podrazumeva hranjenje slonova lubenicama a zatim i jahanje slona 20-ak minuta pored reke Mekong.

Nastavljam dalje sa vožnjom. Već posle par minuta, vetar koji je malo jače dunuo u naletu odneo mi je šešir koji je toliko toga preživeo, evo već skoro godinu dana. Otišao je u istoriju ali nema veze… što šešir nema veze. Prizore koje sam gledao duž puta vraćali su me u detinjstvo. U selima deca se igraju u blatu, svi prljavi, nema kompjutera, telefona, TV-a, skupi se celo selo, i Žikica i Perica i Stevica mali… i udri sa igrom. Poveći gušteri i zmije stari su stanovnici ovog tla, tako da sam ih redovno viđao kako mi prelaze put kao što to radi crna mačka u našim krajevima.

Posle malog predaha uputio sam se na jedno brdo u centru grada. 150m iznad gradskog tla, izdiže se brdo “Phousi”. Sa vrha pogled pada na ceo Luang Prabang kao i planine u daljini koje ga okružuju.

Dok sa desne strane teče Mekong (Majka svih voda) sa svojom dužinom od 4.350km, sedma je najveća reka u Aziji. Posle Amazona, basen reke Mekong sadrži najbogatiji ekosistem na svetu.

Pored stotinak turista koju su okupirali ovo brdo i isčekivali zalazak Sunca, pozlaćena stupa našla je svoje mesto na vrhu. Visoka je 21. metar i postavljena je ovde pre oko 200. godina.

Nekoliko hramova u nizu, nalaze se u podnožju brda “Phousi” što bi značilo u prevodu “Sveto brdo”. Statue su rasprostranjene na svakom koraku. Na prvoj slici je ležeći buda.

Hram u pećini (Wat Tham) je još jedna od atrakcija. Pećine imaju poseban značaj u budizmu, jer su to bila mesta gde su mnogi monasi živeli i meditirali.

Četvrtak, 15.Jun.

Ujutru u 9h krećem biciklom do vodopada “Tad Thong” koji su udaljeni oko 8km od urbane sredine. Oblačno vreme i sipeća kiša nisu me toliko omeli u ovom poduhvatu, sem blatnjavih nogu jer sam krenuo u papučama a.k.a. Laos style. Zarasla staza vodila me je pravo u džunglu i tamo sam proveo oko 2 sata.

Usled guste vegetacije i raznih prepreka, hodanje je bilo otežano još kad se na to doda i visoka vlaga, klizav teren i razni zvukovi životinja koji paraju uši, onda se može pretpostaviti kako je biti na ovakvoj teritoriji biljnog i životinjskog sveta.

Flora i fauna u džungli

Ako ste sigurni da hoćete da uživate u prirodi, iskusite divljinu i pobegnete od gomile turista, Tad Thong je karta u jednom pravcu ali tu nije kraj. Put dalje vodi ka vodopadima Tad Sae, što je još oko 20km vožnje bicikla po zemljanim putevima pretvorenim u prave oranice, zato što Laos ima slabu i nerazvijenu infrastrukturu.

Planine obavijene maglom mamile su moj fotoaparat tokom dvočasovne vožnje bicikla do sledeće destinacije. Izuzetno mističan region.

Posle prolaska nekoliko sela, stižem do reke “Nam Khan”, glavne i najveće pritoke “Mekonga”, gde ne postoji niti jedan most preko a vodopadi se nalaze sa druge strane reke. Ostavljam iznajmljeni bicikl kod jedne nadstrešnice u kojoj sam čekao oko pola sata da stane pljusak. Nakon obilnih padavina iskačem sav srećan napolje i plaćam vožnju čamcem, što bi se reklo povratnu kartu, 2e. Sa ovog mesta potrebno je oko 15ak minuta čamcem do vodopada.

Ukrcao sam se, molim Boga da se ne prevrnemo jer mi nešto čamac ne zrači sigurnošću.

Kišna sezona je startovala početkom Maja, ali vode još uvek nema u tolikoj meri tako da ovaj vodopad nije toliko spektakularan kao vodopad “Kuang Si”, koji sam obišao dan ranije.

Vodopad Tad Sae karakterišu prekrasne formacije krečnjaka koji se izdižu u raznim nivoima i preko kojih pada voda u toku kišne sezone.

Zašao sam malo dalje od glavnih vodopada, tj. dublje u šumu i put me je odveo do nekoliko manjih vodopada sa malim bazenima u koje sam ušao da se rashladim ali je dosta mulja na dnu kao i trulog drveća. Svratio sam u jedan omanji, drveni restoran pored reke “Nam Khan” da pojedem nešto za ručak, to je ujedno bilo dok sam čekao čamac. Ladno, zmija se provlači između stolova i stolica, što je ovde uobičajeno, navikli su ljudi na nezvane goste. Posle ručka, čamac me vozi nazad, u međuvremenu nas je uhvatila kiša i opet sam čekao dobrih pola sata ispod nadstrešnice gde me je čekao stari-dobri bicikl, živ i zdrav.

Kućica u sred nedođije.

Prvi deo dana iskorišćen je u obilasku prirodnih lepota Laosa, dok sam drugi deo dana rezervisao za obilazak nekoliko manastira. Odmah po povratku, svratio sam u najstariji manastir u gradu – Wat Visounnarath.

Izgrađen 1512. za vreme vladavine kralja Visoun-a, koji je vladao od 1500. do 1520. Predstavljao je simbol jedinstva Kraljevine. Hram sadži veliku zbirku drevnih slika Bude. Obnovljen je krajem 19. veka, nakon što su ga srušili banditi iz armije “Crne Zastave” koji su i opljačkali ceo grad u to vreme.

Veoma važan i istaknut deo ovog hrama je “Stupa velikog lotosa” (That Pathum). Ova 35. metara visoka stupa urađena je u Sinhaleze stilu i zato je jedinstvena u ovom delu Azije. Sinhalezi su narod koji čini 82% od ukupnog stanovništva u Šri Lanci.

Sledeći na listi za obilazak je “Wat Sensoukharam”. Manastirski hram izgrađen u Thai stilu, 1718. U vreme dok sam ga obilazio u 18h, održavana je služba gde su monasi sedeli prekrštenih nogu na tepihu i klanjali se Budi.

Može se pohvaliti jednom od najlepših fasada koju ima ovaj hram.  Zaslepljuje svakog posetioca bojom rubina sa zlatnim prekrivačima.

“Wat Sensoukharam” u prevodu znači “Manastir 100.000 dragog kamenja”. Nalazi se odmah na početku glavnog bulevara gde je i stacionirana većina manastira. Pozlaćeni lukovi i arhitektura čine ovaj manastir veoma interesantim i fotogeničnim.

Meni je iskreno ovaj manastir jedan od najlepših u Luang Prabangu.

Hram poseduje dva veslačka čamca. Oni se koriste za festival vode koji obeležava početak budističke Nove godine.

Vrata hrama.

Oduvek je bilo zanimljivo pročešljati se u staroj četvrti grada.

Ispod zastave Laosa i one sa srpom i čekićem, ušuškao se stari Citroen koji služi kao neka atrakcija da privuče goste u hotel.

Još jedan bambusov most nalazi se na ušću Nam Kan-a u Mekong.

Mala bara(ka) puna krokodila. Tik uz most našli su se ljudi koji su zapalili logorsku vatru i spremali večeru. Rekom su prolazili čamci kao brzi vozovi, isto tako brzo zašlo je i Sunce.

Noć se spustila, prošetao sam opet starim, dobrim centrom kao i svaki dan, noćni market vrvi od života, ulična atmosfera skroz opuštena, lebdi u vazduhu. Pijem voćni šejk i jedem Krepe (palačinke). Naručujem još krepe-a i idem nazad da prenoćim još ovu noć u gradu jer sutra ga napuštam. Guštera ima sa svih strana, čak i u prenoćištu na vratima sobe dočekuje me sa začuđenim izrazom lica, da sekire padaju , ne bi se pomerio s’mesta.

Petak, 16.Jun

Laos je jedna od najsiromašnijih zemalja Jugoistočne Azije, tako da je sve izuzetno jeftino. Npr. smeštaj sa doručkom je 5e, nedaleko od centra grada. Uglavnom se jede meso sa žara, povrće i lepljivi pirinač za večeru, u noćnom marketu. Voće je jeftino, 10-15 banana košta oko 1e. Ono što sam još primetio je da nose dresove poznatih fudbalskih klubova sa zapada kao ludi, po mojoj nekoj proceni, svaki četvrti stanovnik grada nosi dres.

Za kraj sam obišao još dva manastira.  Najveći i drugi najstariji manastir u Luang Prabang-u – “Wat Xieng Thong”, u prevodu “Manastir zlatnog grada” . Sagrađen 1560. gradio ga je kralj Setatirat. Sadrži preko 20. građevina, uključujući hramove, oltare, paviljone, rezidencije i stupe.

Zato što se zlato koristilo u opisu boje Budine kože, tako je sve od zlata predstavljeno u Budizmu. Vrata ovog hrama ukrašena su pozlaćenim rezbarijama.

Manastir je preživeo nekoliko invazija, ipak 400. godina kasnije od osnivanja, nije odoleo zubu vremena pa je rekonstruisan.

Drugi manastir se nalazi na jednom uzvišenju, nekoliko kilometara od centra grada. Ime mu je “Hram mira” ili “Wat Phon Phao”. Ne može se porediti ni sa jednim hramom po istoriji, jer je sagrađen 1950. ali ono što mu donosi bodove na domaćem terenu je vizuelni identitet.

Sastoji se od osmougaone strukture sa ukrašenim balkonima i okvirima prozora. Ono što ga još čini interesantnim je okruženost bujnim zelenilom i sam vrh brda sa kog se može videti grad.

Nakon obilaska, spustio sam se u grad i pročešljao noćnim marketom u potrazi za hranom a posle obilne večere, uputio sam se na autobusku stanicu gde imam noćni bus za 300km udaljeni grad na severu Laosa – Luang Namtha u 19h. Na stanici sam upoznao Nemca koji putuje svetom već oko 2. godine kao bekpeker.

Luang Namtha, evo me stižem…